Осим што су препознатљиви по певљивом говору, Чачани имају изразе који су само њима разумљиви, а већина не спада у језички стандард српског језика
Чачак – Јабогме, он је басташан. Шино оног шалина у затиок, а веселник сврзаљ, па по оној алауџи, без џоке, завршио у чечвару.
Наравно, нико више у чачанском крају не би све ове речи саставио у две реченице (које, отприлике, значе да је неко вешт ударио мангупа у потиљак, а тај несрећник, смотан, завршио у шибљу по невремену, без јакне), али би вероватно разумео значење сваке појединачно. Јер, осим што су препознатљиви по певљивом говору, Чачани имају изразе који су само њима разумљиви. Те речи и данас се користе у свакодневном животу, а већина не спада у језички стандард српског језика.
Данас готово да нема локалца који не разуме значење речи попут гидон, шалин, дуса, воњ, замагањити, алауџа, чума, смок, бучук, џакати, недотаван, џока… Стога није необично ако у Љубићу, где се налази сточна пијаца, а петак је у граду на Морави пијачни дан, чујете пролазнике који дискутују о цени „рањеника”. Реч се изговара с акцентом на „е” и значи товљеник, ухрањена свиња. А веселник није онај ко је весео, већ супротно, неко ко је јадан и несрећан. Шалин је мангуп, џока је сукнена јакна, а чума – болест. Зато кажу да Чачанима лична карта није потребна, јер се по говору познају.
– Свих ових година није било лако одвојити турцизме од језичког стандарда а притом се бавити писаним новинарством, јер реч је о хиљадама речи које су „живе” у свакодневном говору. Наравно, било је ситуација када се неки догађај веродостојно може пренети само уз употребу тих локализама, али су то били ретки тренуци. Знао сам да су ти појмови често разумљиви само ужој читалачкој публици, па сам морао налазити прихватљива језичка решења – прича Родољуб Петровић (83), новинар и публициста из Чачка, који је с краја осамдесетих па до средине деведесетих био и председник чачанске општине.
Неспорно је да тај језик и данас живи у народу, напомиње наш саговорник и додаје: „И овај наш разговор и текст који пишете је допринос његовом опстанку.”
Вокабулар разумљив Чачанима, односно живљу западне Србије, обиман је у тој мери да се чак указала потреба и за писањем речника. Такозване чачанизме пажљиво је ослушкивао и бележио архитекта Душко Милошевић, рођени Београђанин чији су преци Чачани. Фасцинацију чачанским локализмима преточио је у дело „Мој речник чачанских појмова”, које поред кратких прича садржи и обиман речник.
– То су сећања и размишљања о детињству и животу уопште. О познатим и непознатим Чачанима, које сам знао или нешто чуо о њима. О догађајима у којима сам учествовао или су ми други причали да су се догодили. Главни јунак књиге је Чачак са околином, људима, менталитетом, историјом. Описани су и за мене важни чачански географски појмови, топоними, локације, куће, манифестације. Све оно што чини дух једног места – навео је Милошевић у опису свог дела, у којем објашњава значење речи дроб, видело, букарење, вабити, гидон, јауд…
Недавно је из штампе изашао још један речник „Виђело српског језика”, пензионисаног учитеља Петра Вучићевића из оближњег Ариља. У овој ризници се иде корак даље, па писац омладини у наслеђе оставља више од 6.000 давно заборављених речи карактеристичних за овај крај Србије.
– Речник сам почео да пишем далеке 1962. када сам у свеску забележио прве речи које сам чуо од својих старијих укућана и рођака. Било ми је необично јер те речи нисам имао прилике да чујем током школовања у већини образовних институција, а биле су у свакодневној употреби у народу. Пре само 70-ак година сви ти изрази били су потпуно разумљиви сваком становнику Златиборског и Моравичког округа. Ако бих се данас у свакодневном говору користио искључиво објављеном језичком ризницом, не верујем да би ме разумело ни 20 одсто младих – каже Вучићевић за „Политику” додајући да су многе речи нестале заједно са предметима које означавају, попут јарма, ралице, винта…
У његовом се делу налазе и објашњења за сваки наведени појам, попут речи „венчаница” која се у овом делу Србије израђује искључиво од дрвета. To je, иначе, греда, кровни носач.
У неговању старих израза, у овом делу Србије је ипак најдаље отишао песник Бранко В. Радичевић. Као ниједан други поета, он је својим песмама обгрлио језик и мајке. „Сујеверице и друге речи” су само једно од стотину дела из богатог стваралачког опуса овог завичајног писца који у готово свакој својој рими баштини речник чачанског краја.
Мали речник чачанизама
басамаци – степенице
баста, басташан – уме, сналажљив
азман – вепар
шино – ударио
јабогме – наравно
букарење – парење свиња
грљаш – незграпан човек
макања – нејако дете
слотија – огромно
сочити – проводаџисати
сврзаљ – смотан
жими – нема превод, користи се у контексту „жими, ако си урадио, рекао”
гидон – управљач бицикла
плакнути – овлаш опрати
јауд – ситан човек
џакати – разговарати
котобањ – корпа од прућа
губер – вунено ћебе
јазук – остаци хране
пробрцнути – покварити
мрака – ситан човек
дуса – комад
замагањити – испрљати
смок – кајмак
бучук – дрвена посуда за исхрану стоке
недотаван – неразуман
Аутор: Гордана Анђелић
Извор: Политика
